Utisci pacijenata

Под неумољивим неонкама зубарске ординације, упркос свему, моја породица и ја пронађосмо човека – Зорана Стајчића. Ненадано и на наше одушевљење. Оно што ме је најпре изненадило јесте што докторов оптимизам не лечи само унапред припремљеним фразама за сваког, већ унутрашњим ставом и сопственом искром живота. Иако је начинио стотине вилица и импланата којима се људи данас весело смеју на свим меридијанима наше планете, човек се, у сусрету са доктором Зораном, може уверити да је осмех могућ и кад је човек најозбиљнији. Чак и кад говори о компликацијама – јер је то један од начина да их спречимо!

Потом сам упознала и његову супругу Љиљу, која такође уме да се смеје својим прелепим зеленим очима и сетила сам се оне Дучићеве Човјек се ничим не може допасти колико лијепим осмијехом!

На крају презентације књиге, сви ми, његова публика – поштоваоци и пријатељи, поделили смо са њима ту њихову искру живота и људскости. Посматрала сам пажљиво публику која се задржала на коктелу тако дуго, као што се публика у позоришту задржи само после најуспелијих представа – сви су у очима, бар на кратко, задржали тај њихов невероватни бљесак очију!

Као човек уметности, покушаћу да објасним како нам је за кратко време презентације овај необични доктор имплантирао осмех. Како је извршио ту најкомпликованију операцију максилофацијалне хирургије у области усне дупље. Као у сну његовог пријатеља, изгледа да му није био проблем да нам отвори ни грудни кош, те нам је и срце ударало све снажнијим пулсом радозналости. Јер, догађај који нам је доктор приредио на обали реке, није била само презентација књиге. Књига ионако треба да говори сама за себе. Она је намењена онима који ће учити од професора Стајчића. Било је јасно из авиона, чак и лаику као што сам ја, да ће ова књига засигурно смањити постотак компликација приликом имплантирања зуба, и то не само на нашим просторима, већ и у читавом свету. Али, о томе нек расправљају хирурзи. Ја бих се фокусирала на тему колико је др Стајчић као организатор и редитељ успео да одржи пажњу своје публике.

На презентацији књиге, уверила сам се да је доктор Стајчић исто толико фантастичан редитељ колико је феноменалан хирург и исто толико колико је редак звер-човек. Једном речју, Стваралац! Појам ствараоца је једини који сам могла одабрати, а да својом ширином обухвати све четири личности о којима је говорио његов ученик, професор Бојан Гачић.

На кратко време презентације, и ја сам постала његов ученик, па ћу поменути не  четири, већ свих девет планета којима професор Стајчић кружи око ужарене лопте свога сунчаног дара.

Хирург, Учитељ, Уметник, Човек, Мађионичар, Перфекциониста, Домаћин, Психолог, Визионар пред нама – кружили су својим орбитама око Сунца његовог стваралаштва!

Претпостављам да је, деценијама имплантирајући зубе и реконструишући вилице тако да не буду монотоно савршене, лишене своје упечатљивости, професор Стајчић научио да избегне сваки шаблон. Да би нас уверио да нас 40 степени у хладу неће спречити да се, док смо његови гости, лепо осећамо и проведемо, већ на самом уласку понудио нас је леденим напицима. Имала сам осећај као да нам је рекао: „Немојте мислити да ћу вас пустити да се сусретнете са књигом у коју сам уложио толико труда – тако смождени. Најпре ћу вас довести у ред! Онако савршено како сам довео у ред и своју књигу и како психолошки обрадим сваког пацијента пред сложену операцију!“

Та прва мала пажња је била само увод у свет пажње којима се човек, психолог и уметник у свом послу опходио према својој публици. Познајући све могуће компликације, као невероватан дијагностичар, др Стајчић је вешто избегао да на видео-биму угледамо иједан крвави зуб. Што се каже – превео нас је жедне преко воде. Према сваком појединцу из публике проф. Стајчић је поступио, дакле, са невероватном деликатношћу, као да му је пацијент. Схватам да се он, страсни познавалац свих могућих компликација, и те како навикао да о њима говори у рукавицама не би ли заштитио од страха своје пацијенте. Такав приступ је у мени пробудио поверење, али и знатижељу да сазнам што више о начинима да се оне избегну. Онај који је о такозваним компликацијама знао све, провозао нас је са лакоћом космичким орбитама свог личног оптимизма и животне снаге! Не само да сам схватила да се компликације могу избећи њиховим предвиђањем и великим трудом и знањем, већ сам схватила да су људи попут др Стајчића драгоцени у данашње време.

Данас, када нам се чини да сви посустају, пред очима нам је пример човека који то као и да не примећује. Не примећује јер он живи у свом свету, попут сваког генија. Он у себи има своју божанску ватру, свој дар и надахнуће. Он је стваралац! Не само што креира лица, осмехе и судбине, већ у томе и ужива!

У савремено доба, када је све одумрло у развоју који не подстиче повезивање, већ,  нажалост, отуђење људи, Зоранова љубав према свему што ради показује нам пут. Др Стајчић нас, начином на који ради и говори, буди из депресивног стања јер је у непрекидном покрету. Мало му је било што нас је, путем видео-бима, телепортовао у разне крајеве света у којима се већ чита његова књига, већ нас је сасвим неочекивамо прошетао и Сунчевим системом. Показао нам је да је за њега усна дупља – читава планета, па и космос, у чије се истраживање упустио фанатизмом највећих пустолова.

Водећи нас космичким стазама компликација при имплантацијама, није нам допустио да се приближимо такозваном Сунцу. Никада се нисам срела са толико израженим оптимизмом и позитивношћу. Зачудно, највећу од свих могућих компликација на зубарској столици не само да није именовао, већ је оно чега се највише плашимо назвао СУНЦЕМ!

Доктор Зоран је успео да, на најмодернији начин, уз прегршт информација, видео-ефеката и синхронитета, презентује не само садржај књиге, већ и само читање књига и повезивања свих читаоца у интернетским мрежама будућности. Поигравао се речју и сликом, интригирао нас и није нам допустио ни да приметимо да смо стигли на крај веома узбудљивог путовања. Научили смо много о томе шта је то посвећеност послу, оданост пацијенту, животворна снага стваралаштва која има снагу да оживи осмех и физиономију људског лица.

Својим непресушним извором енергије, заиста је заслужио дивљење својих учитеља и ученика, па и нас, својих савременика – колега и пацијената. Од своје публике – стручне и нестручне!

Чак и водитељ програма није био само водитељ, већ ремек-дело Пигмалиона-професора-Хигинса-Стајчића. После многобројних операција, анђеоским осмехом који јој је доктор подарио не само својим великим умећем, већ и очинском утехом и љубављу, његово ремек-дело захвалило му се сваком изговореном речју – искреном љубављу. Заправо, оном највреднијем чему можемо тежити, улажући напоре у оно шта радимо.

Драги др Стајчићу, хвала Вам што сте нам и овај пут доказали да постоје људи који нису одустали од љубави према човеку и пацијенту, од Хипократове заклетве, од хуманизма!

Свако од нас у публици памтиће ово вече у којем смо били ваши гости просто зато јер је било незаборавно! Хвала вам што сте успели да имплантирате осмех чак и нама што никада нисмо сели у Вашу зубарску столицу! Што сте то учинили не као хирург, већ као човек пуног срца, као редитељ презентације, као забављач, говорник и писац!

Многи од нас, који смо стигли на презентацију уморни, осећали смо се као Ваши мали хрчци. Не зато што сте се тако лако поигравали нашом пажњом, већ због тога што сте нам, на два сата дружења са Вама, подарили своју искру живота. Баш као када сте малог хрчка оживели својим дахом!

     ИВАНА ЖИГОН